Pre nego bilo šta kažem, najpre da se zahvalim ljubaznom konobaru u kafiću „Dream“ u tržnom centru u Sremskoj što mi je ustupio ključ od WC-a za goste iako nisam bio gost i tako sprečio jednu od najvećih katastrofa. A ovaj dan obiluje potencijalnim katastrofama. Kako kažu na RTS-u „veliki sportski dan“, tri meča za finale, od kojih jedan visokog rizika, protiv Hrvatske. Kažu da će to obezbeđivati isto toliko policajaca kao gej-paradu ili dolazak Bajdena u Beograd.
Čekam na Bulevaru da pređem ulicu na jednom od onih semafora koji odbrojavaju sekunde i saopštavaju ti koliko ćeš još ko budala morati da čekaš da pređeš ulicu. Piše 76. To je više od minut. Da negde žurim, zakasnio bih zbog semafora. Pored mene stoji majka s detetom i uči ga semaforu. Ona ne zna da ta informacija njenom sinu ništa ne znači jer već za dve godine tih semafora više neće biti.
Đoković je pobedio Marija, ali dramatično. Drama se odvijala i tokom susreta na nekoliko polja. Zato i idem da platim račun za telefon i struju jer fakin i-benkin funkcioniše tako da moraš da završiš fakultet za popunjavanje formulara da ne bi negde pogrešio. Nervoza u gradu me podseća na 24. mart 1999. To nije nervoza zapravo, nego kao neki osećaj potpune dezorijentacije. Kao da se svi pitaju: „A šta sad?“. Oseća se neka tenzija, a niko ne vidi izlaz iz nje.
Za danas je zakazana i Mikrobova izložba oko koje se takođe digla ogromna frka. Sećam se, kad je tek umro, bio sam srećan što je njegova smrt pomirila sve zaraćene strane na gistro umetničkoj sceni Beograda pa smo tim povodom održali i jedan konstruktivan sastanak u Rexu. I šta se na kraju dogodilo? Izložbu posle više od godinu i po dana od njegove smrti, potpuno suprotno dogovoru iz Rexa, na kraju organizuju upravo oni koje je Mikrob najviše mrzeo. Jer iako je on bio uvek veseo i druželjubiv, imao je i svoje stavove i to vrlo čvrste. I to nisu bili stavovi koje je on skrivao. Sad te njegove stavove pokušavaju da sahrane zajedno s njim.
Organizator je procenio da ne izloži Mikrobove radove koje je pravio u okviru organizacije Radar, a to je poslednje što je radio u životu i verovatno najbolje što je uradio, ali organizator je procenio da je to loše i da to ne treba izlagati. A zašto je to loše, nije teško pogoditi. Zato što je u to vreme iznosio svoje mišljenje o organizatoru. Zbog toga većina Mikrobovih prijatelja neće doći na izložbu. Bojkot. Eto, toliko o slozi iz Rexa od pre godinu i po dana.
Onda nas čeka vaterpolo protiv Italije da nas još malo prodrma, pa tek onda uveče spektakl sa Hrvatima. U najavi na RTS-u bili su toliko uzbuđeni da su napisali: „Око 5.000 полицајаца обезбеђује меч између Хрватске”. Zaboravili su da spomenu Srbiju u toj frci. Posle su ispravili, sad vidim, a popravili su i broj policajaca. Sad odjednom nije više 5.000 nego 3.500. Moguće da se još neko osim mene setio gej-parade i Bajdena pa valjda da ne izvlačimo te nepodobne zaključke.
Sport je sport, tako da su i Tadić i Josipović ubeđeni da će sve proteći u najboljem redu i da će njihove ekipe pobediti. A ništa nije u redu. Sve se raspada. Zlo ponovo pobeđuje na svim frontovima, globalno, u svakom detalju, u svakoj pori, zlo je ušlo u dušu i onih koji su do juče imali dušu od pamuka.
Dragi prijatelji, vežite pojaseve. Idemo na jedno vrlo neizvesno putovanje i pitanje je da li ćemo se vratiti i da li ćemo ga uopšte preživeti.
Leposavin dnevnik
Ulica Sajma knjiga 2011.
Kao što je opštepoznato, nekada davno, negde do dvadesetih godina XXI veka, ne samo u Srbiji nego i u celom svetu postojale su knjige. Danas se malo zna o tome kako su one izgledale, šta je u njima pisalo, ko je smeo da ih piše, ali se svi istoričari slažu da je postojala čitava grana industrije koja se zvala književnost, a neke od tih knjiga koje su zapravo bile kao neke priče u dugoj formi i zvale se romani ili samo zbirke priča (tzv. proza), bile su obavezne za čitanje i u školama i na fakultetima. Među njima je bilo i veoma slavljenih i hvaljenih knjiga za široke narodne mase, a poneke su se i ozbiljno proučavale, kao što se danas, na primer, proučava istorija čestica za automatsko vaspitavanje i uklapanje. Postojala je i poezija, grana književnosti o kojoj se danas gotovo ništa ne zna jer nijedan istoričar ne ume da objasni čemu je služila. Postoje samo neka nagađanja, ali to je iz sadašnjeg ugla potpuno nebitno.
Kakogod, ono što je izvesno je da su tada te knjige objavljivane i štampane na papiru pa je svako mogao bez ikakvog kažnjavanja legalno da ih kupuje u radnjama za knjige (zvale su se knjižnice, knjižare i butici knjiga), a što je još neverovatnije, u tim knjigama moglo je da piše gotovo apsolutno sve bez ikakve cenzure, a pojedini izdavači (to su bili ljudi koji su posredovali između pisaca i prodavaca) su dozvoljavali i knjige koje su imale potpuno politički nekorektne sadržaje... Što je najgore, za čitanje tih knjiga nisu bili potrebni ni kompjuteri, ni komunikatori niti bilo koji drugi pomoćni aparati i divajsovi pa je mogao da ih čita svako, pa i najprostiji i najsiromašniji svet. Taj trend konačnog stajanja na put ovoj blasefemiji i monstruoznosti trajao je vekovima pre nego je nastupilo doba pre početka apsolutnog liberalizma čime je prilično brzo ugušen s krajem baš 2011. godine, po kojoj se i zove ulica u kojoj živi Dalibor, dečko moje koleginice Kondolize s faksa. A to je isti onaj Dalior o kojem je bilo mnogo reči kao dalekom potomku čoveka koji se svojevremeno proslavio fenomenalnim citiranjem besedništva Zorana Đinđića, najvećim herojem među državnicima Srbije.
Koliko je to vreme bilo izopačeno i nakaradno možemo ilustrovati apsurdom da su lekovi kao što su heroin, kokain pa čak i marihuana bili zakonom zabranjeni, dok je istovremeno svako mogao da piše o čemu god želi i da iznosi svoje stavove (slično kao danas na kontranetu, što je srećom zabranjeno i strogo kažnjivo), pa čak na tome da i zarađuje.
Konkretno, u Beogradu je do te 2011. godine postojao Sajam knjiga! Ni manje ni više! To je bilo kod tadašnjih najnižih slojeva društva u ionako do krajnosti primitivnom srpskom narodu zabava za široke narodne mase, otprilike nešto kao gladijatorske borbe u Antičko doba u starom Rimu ili danas Grupni seks preko kontraneta. Čak su i najviši državnici i crkveni poglavari posećivali te manifestacije kako bi održali kontakt s narodom.
No, te godine dogodila se prekretnica na inicijativu nekog nemačkog državnika koji se po najvećem broju izvora zvao Farenhajt, a iza njega se često navodi broj 451 što ne znam da li ukazuje da je bio car ili mu je to bio niknejm na „fejsbuku“. Kakogod, uz pomoć ekspertskog tima u kojem su bili najveći svetski stričnjaci za uklanjanje ove monstruozne industrije, a na čelu sa tadašnjom Liberalno-demokratskom partijom (danas Savez liberala Srije), na čijem se čelu nalazio isti onaj Čeda čiji spomenik danas krasi glavni trg u Ovči, na lukav način je jednog od svojih najsposobnijih članova inkorporirala među pisce. Izvori navode da je rodom bio iz Svetozareva koje se tada zvalo Trešnjevina ili Jagodina, nisam sigurna, ali se ostali podaci o njemu gube jer je imao neko suviše često i obično ime i prezime. Dakle, taj „pisac“ putem Međunarodnog centra za civilizovanje Srbije, ubačen je i u samu organizaciju Sajma na taj način da iz pozicije sive eminencije upravlja tom manifestacijom. Pošto je to bila jedna od uobičajeno kriznih godina za Srbiju, da bi se smanjio broj posetilaca, drastično je povećana cena ulaznice, što ti najniži slojevi nisu mogli sebi da priušte, ili su mogli, ali zbog toga nisu mogli da kupuju knjige. Drugi lukav potez bio je povećanje zakupa štandova za izdavače, izlagače i knjižare. Verovatno po instrukcijama gospodina Farenhajta koji je sastavio čitavu strategiju, računalo se da se radi o prilično naivnim i glupim ljudima koji će pristati i na ogromnu cenu zakupa u nadi da će uspeti nešto da zarade. Tako se i dogodilo. Svi do poslednjeg su „zagrizli udicu“ i pojavili se na tom sajmu plativši zakup do poslednjeg dinara.
Naravno da je ova sramna manifestacija bila vodeća baš u Srbiji na celom Balkanu, pa je bilo važno krenuti baš od nje kako bi slične prestale da se održavaju i u okolnim zemljama, jer bilo je sličnih, ali manjih, čak i u Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Poljskoj, Albaniji, Grčkoj pa i u skoro svim evropskim zemljama, a neki izvori, doduše na kontranetu, navode da je jedan postojao čak i u Nemačkoj.
Dotični „pisac“ iz Svetozareva, za kojeg još samo znamo da je nosio nadimak Beton, inače odlični poznavalac tadašnjeg mentaliteta najnižih društvenih slojeva i vrsni političar, ubacio je svoje ljude u sve strukture tadašnjeg sajma, pa i u žiri koji je mudro bio sastavljen od većine iz njegove stranke koji je mogao samim tim da preglasa druge članove koji su tu bili više kao maska. Tako se dogodilo da je izdavačka kuća za koju je on sam objavljivao te svoje knjige (a pretpostavlja se da ih nije pisao on nego neki poznavalac iz inostranstva, a neki izvori pominju i izvesnog Arsenića) te godine dobila glavnu nagradu, dok su i sve ostale podeljene izrazito korektnim knjigama i izdanjima (ako je tako nešto tada uopšte moglo da postoji).
Na taj način izvojevana je neverovatna pobeda slobode i civilizovanja, i to dvostruka. Od ogromne zarade koju je Sajam stekao te godine, finansirana je fascinantna istorijska kampanja tadašnjeg LDP-a zahvaljujući kojoj su uspeli da osvoje vlast već u martu sledeće godine i do dana današnjeg je sačuvali. Drugo, zbog totalnog debakla u toj grani industrije, izdavači i knjige koprcali su se još nekoliko godina, ali ubrzo su knjige prestale da se proizvode tako da već sledeće godine sajam knjiga nije održan, što je faktički značilo da se Srbija te pošasti zauvek rešila jer je to omogućilo njihovo definitivno stavljanje pod zabranu 2023. godine, u čemu smo opet cupkali za Evropom jer su tamo knjige zabranjene četiri godine ranije.
Ovo je bio jedan od retkih svetlih događaja u srpskoj istoriji i ja sam veoma ponosna što se to dogodilo, ne zato što sam i sama poreklom Srpkinja, nego zato što se pokazalo da smo u pravu svi mi kada kažemo da Srbi i Srbijanci bez pomoći pametnih ljudi iz Evrope i Amerike ništa normalno ne bi mogli da uradimo.
Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце. Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију-две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића... Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево...
Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, још памтим уњкави глас – Овде глас Америке, говори Грга Златопер... Ми смо данас, којекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Војвођанске академије наука...
Ми смо волели Европу јер у њој су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо је било светла, тамо је био џинс и слобода... Они други, малопре помињани, Европе су се гнушали!
Ми смо је волели јер је тамо увек било воћа, најлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, својина је била светиња, нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су једном годишње носили бронзани фалус, који су звали штафета, да му честитају рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине, конаке за бронзу у ерекцији, певајући јој и играјући, нису на азијским манифестацијама које су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.
Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти.
И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.
Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство... Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању...
Драги пријатељи, да би човек био срећан, потребно је да живот проводи са особом коју воли, да ради посао који воли, да је здрав и да је слободан. А ми нисмо били слободни!
Зато смо, када је непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили, ево је. А слобода је изостала. Због тога смо, и због имитације демократије, која је уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организујемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили...
Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме. Европа нас није хтела такве!
Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова. И добили су, и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру – Европа нема алтернативу. Све има алтернативу, драги пријатељи, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост. Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух?
А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партијских књижица и функција, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.
Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом... Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак...
Да је неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулајтера у Србији, одредили су човека који је у Словенији директно одговоран за смрт наше деце, то је само један у низу примера. Косово и Метохија, које је место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохија где нам је рођена држава и црква, и језик и вера, најлепше песме и најлепше жене, неуки европски хирург одсекао нам је без анестезије и још нас, ликујући, тера да говоримо како нас не боли и како нам је лепо, како смо сада здравији и лепши. То је Европа данас. Безочна, безосећајна, бахата и осиона. И још инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да је то заиста његово... Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да је Грачаница самоникла као бршљан а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору. Милостиња, зајам, кредит, мољакање је подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута...
Намећу нам се ствари које код нашег народа изазивају осећај стида и неверице, говори се о реалности која се мора прихватити таква каква је. А шта је то реалност? Ако вам је дете у канџама наркоманије хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полиције и локалних кабадахија или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажујући рођаке, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Отоманска окупација је такође била реалност. Да су наши преци пристајали на њу као неопозиву константу, и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно“ учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.
Лобирање појединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристојности. У исто време укидају војску, намерно превиђајући да је војска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоји у Србији о војсци, војска није само да се брани отаџбина, војска је ољуђење, иницијација, начин да се упознају људи и свет, да се стекну пријатељи, да се усвоје нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што није краљу за војника, нећу мајко да ми буде дика“. Војска је, каже један мој пријатељ из Шумадије, да се буде Србин. Једно питање, драги пријатељи, шта је следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта је следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Војводина? Промена химне, писма, промена историје, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи... Данак у крви нам већ узимају, све што у Србији дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, дај га овамо, млад је, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.
Високи европски функционер, Штефан Филе, изјављује пре неки дан, цитирам: „Време је да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србије“. Колико цинизма и сарказма у једној реченици. Па шта то значи!? Ово је досад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара... Десет година лажи и нитковлука. То није Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселинија, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то није Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигијенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коју смо волели. Ово је Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То је Европа у којој шаргарепе морају бити идентичне, краставци морају бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензије које њима одговарају, даме и господо, то нису моје мере. То није Европа за мене!
Говоре да ћемо, уколико не уђемо у Европску унију, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица. Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Најстрашније је то што то говори и српска квазиелита – или, глупаво, заиста верујући у то, или синекурама и синекурчинама натерана да тако говори. Само се ми радујемо јарму и подређености, славодобитно се објављује: још један Меркатор, још једна Идеа, још један Меркур... Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!? Намеће се идиотизам који се зове либерални капитализам у коме је све дозвољено, баш све.
Драги пријатељи, ако смо народ који не може да живи без милостиње, нек нас не буде! Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Швајцарци.
Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралију. Тамо бар има Срба и ћирилице.
За крај, дозволите ми једну антиципацију. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће објаснити како је, између Косова и будућности Србије, морао да изабере будућност. Због наше деце, због ... Помало невин и потпуно трудан. Медији ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено. Знате онај експеримент са жабом. Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе...
Анестезирана и препарирана нација ће то прогутати. Ја и мени слични нећемо. Ми никада нећемо пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас, нека уплови.
Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.
Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње. Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.
Čavčići cijuću.
Pa...g. Sinisa Kovacevicu, ne znam samo dali je to isi onaj podmladak koji vam otkupljuje sta god da napisete i proizvedete u maloj, porodicnoj manufakturi, a onda mi to svi, kao naivni gradjani, placamo porezom...ne znam da li je to isti onaj omladinsko-rukovodilacki rezim koji vam je omogucio da upisete i zavrsite umetnicki fakultet,bez dqa ste morali da zaduzite celu familiju zbog toga, ne znam da li je to istio onaj omladinsko-rukovodilacki rezim koji vam je omogucio da se lecite, a da vas nije globio pri tome...ili onoaj isti sa cijim pasosem ster mogli u ne samo u Evropu, nego gde god da vam je palo na pamet...mozda je to isti onaj omladisnko-rukovodilacki rezim koji je otvarao scwene i domove kulture svuda, koji je upravo tom r`n`r i 60-tih i 70-tih omogucio da se pojavi gde god...koliko se secam, ti vasi su vise sedeli uz Silvanu i Vasiliju...no, to je vec secanje, pa nije merodavno.
Svojina je svetinja samo tamo gde svojina sluzi kako bi se na tudjim ledjima steklno jos malo vise...posto nikada nije dovoljno.
Pateticko-mitiloski odnost prema svetom trojstvu "kralj-otadzbina-crkva", zaista ne pripada cak ni 19--vekovnom misljenju, od kako su trgovci i zanatlije preuzeli primat nad bahatim, ali siromasbnim plenstvom, ustanovljuje se nacija...tu malo kralj i crkva gube na znacaju, osim u zemlji dembeliji Srbiji, koje uspesno spojila 2 zanimanja...trgovac i Kralj...tako da, danju izvozi prasice za Austro-ugarsku, a nocu kraljuje u zemlji svojoj koju toliko voli da se to culo cak do Stambola...mislim na pucketanje i glasno pucanje.
I da...teget odelo nikada nije bilo u modi, osim kod zeleznicara, becki valcer, samo kod onih koji nikada nisu culi za nesto drugo...a ljubav prema otazdbini je moderna samo kod onih koje su vlasnici te iste otadzbine, sa tom pricom slali na klanje kao topovsko meso.
Srbija je prvi put videla Kosovo kao svoju teritoriju onda kada ga jer puskom osvojila 1912. Sada ga je gluposcu izgubila i to je sasvim u redu...postovani gospodine Kovacevicu, pa nemozete kriviti druge za sopstvenu glupost. Barem nbi ste vi, kao "intelektualna elita" morali da znate za znacenje reci cojstvo...junastvo nije tema:-)
Evropa nas hoce isto onoliko koliko i mi nju...mozda, a mozda i ne...i voleo bih da vidim lakocu ponosa sa kojim bi srte kao i predhodni vodja jeli korenje, da niste tako bezbedno uzljebljeni u sistem koji prezirete, ali ga uredno, u svoju korist, istovarujete, a na teret, svih, o cijem dobru, obuiste glavu misleci.
kolega
Vladimir Tasic
p.s
nadam se da gramaticke i slo0vne greske nece biti presudna argumentacija, sobzirom da je tekst kucan u dahu:-)
Divno, dok je ovakvih postova, mi cemo da jaucemo, kukamo i busamo se u grudi...bole me uvo za svetinje i teritoriju, ja hocu svoj zivot nazad, onaj isti koji nam oduzimaju decenijama, A dok je ovog domoljublja i usranih shovinista mislim da cu radije da zapalim, kao i hiljade drugih. Da pobegnem od svih vas nebeskih sunarodnika i gledam Srbijicu preko Skypa. Ili jos bolje, zacutite vi i ne trujte i pustite nas da malo disemo punim plucima! Sa ili bez Kosova i do sada smo bez istog prezivljavali!!
kampeliću, zapali. samo u srbiji ima šovinista i nacionalista i nigde drugo. sigurno ćeš se mnogo bolje osećati među nemcima, francuzima ili amerima koji su poznati po svojoj toleranciji i po tome što ih je baš briga za svoju teritoriju.
Juče sam čuo jednu zanimljivu priču koju je trebalo ranije da znam, ali nisam je čuo valjda zato što niko nije smeo da je ispriča. Godina 1981. Tad su se u gradu ljudi delili na pankere, šminkere i hipike. Hipici i metalci bili su ista sorta, a za ovu priču nisu bitni. Ne kao danas, na metalce, hipstere i dizelaše. U krajnjem, to raslojavanje u ono vreme bilo je mnogo agresivnije od ovog današnjeg. Tad su se ljudi ozbiljno tukli samo zato što su se našli u nekom od tih slojeva. Tuče između pankera i šminkera su ipak bile najčešće i najžešće. Hipike niko nije dirao iako su svima išli na živce. Tačnije, dirali su ih ređe. Sedeli su ispred Ef-a, svirali i pevali Dilana i Dženis, nosili one glupe Ajron Mejdn majice i generalno su bili u fazonu "peace brother".Pamtimo nekoliko velikih tuča između šminkera i pankera. Najburnija je bila ona ispred "Snežane" kad se po dogovoru sukobilo brat-bratu po 200 sa obe strane. Priča se da je bilo žestoko, ali dok se milicija nije umešala, rezultat je bio nekako nerešen, mada se naravno ne slažu svi u tome.
Ovde je, međutim, reč o jednoj manjoj tuči ispred "Zlatnog papagaja" kad su pankeri nenadano nasrnuli na šminekre, u kafiću opevaom i u pesmama. I u početku naravno pankeri na frku umalo sve da ih umlate, ali ovi se organizovali brzo, bacili one stolove, napravili barikade, izvadili flaše iz šanka i krenuli u protivnapad. Pankeri krenuli da posustaju, a i nije ih bilo mnogo. Neka ekipa, ne smem da spominjem imena jer ih sve znate, nasrnula iz čistog hira, neplanirano. A ne lezi vraže, šminkerima se osladilo.... Videli da dobijaju bitku, pa pozvali i gorile, one prave, jer znamo da su bili iz komunjarskih porodica, pozvali mame i tate s Dedinja. Došli razbijači s pendrecima i ove pankere pravo u parkić kod Palasa, tj. kod Četnika ili Tanjuga, onaj što je danas popularan zbog dragstora koji je blizu i po tome što su u njemu ljudi uvek veseli, druželjubivi i srdačni. E tad nije bilo tako.
I pazi šta je momcima palo na pamet. Naterali pankere da igraju Kozaračko kolo! Opsa, ni manje ni više.
I poređali ih tako u krug da ukrste ruke i uče ih koreografiju i tekst. Nema vrdanja, nije dovoljno da pocupkuješ, ako zabušavaš i ne klekneš u pravom momentu odma pendrek u bubreg. I tako jedno dve čuke dok se nisu fino ismejali, šminkerski. Pitam čoveka: "Pa jesi igrao?"...
"Igrao sam, jebote, kako da ne igram?"
http://www.youtube.com/watch?v=K8AHTQTNbWA
link | objavio posetilac u 9. januar 2011 17:13:33 | (0) komentari
ili
Kako paradajz-turizam pretvoriti u uzbudljiv kulturno-umetnički događaj
Decembra 2010.
1. Da li ste svesni sopstvenih predrasuda i kako se borite s njima?
Predrasude su kompleksna stvar na koje niko nije imun. Pretpostavljam da će svako razuman odgovoriti da je svestan svojih predrasuda i da se s njima bori, ali sam uveren da jako mali broj ljudi to zaista čini. Predrasuda je zapravo neistina u koju želiš da veruješ, a želiš da veruješ jer ti iz nekih razloga tako odgovara. Ljudi zato svesno grade i gaje predrasude. Na primer, ako neko želi, a nije u mogućnosti da nešto uradi ili postigne, on će svesno stvoriti predrasudu da to iz nekih razloga nije dobro učiniti. To je veoma blag primer. Mnogo teži su oni na političkoj, verskoj, polnoj ili nacionalnoj osnovi. Ako i primetim kod sebe da se neki stav kod mene pretvara u predrasudu, nemam drugog načina nego da ga racionalizujem i na taj način otklonim. Suočim se s istinom i taj proces uklanjanja predrasude može i da potraje. Ja prosto ne želim da imam predrasude, a skoro svakodnevno moram da se borim protiv njih, jer one su očigledno deo ljudske prirode. Otprilike kao i vera. Ovoga su svesni političari i mediji pa nemilosrdno iskorišćavaju ovu ljudsku osobinu. Hoću da kažem, velik broj ljudi nije kriv što ima predrasude, a najčešće nije ni svestan da ih ima.
Baš zato što se obraćam jednom stranom institutu, preneću sopstvena iskustva u vezi sa predrasudama vezanim za ratove u bivšoj Jugoslaviji devedesetih. Koliko se god trudio, nikad nijednom strancu nisam uspeo ni približno da objasnim šta se ovde tada dešavalo. Predrasude koje su oni stekli putem svojih medija toliko su jake da su praktično neuništive. Ovo tvrdim jer sam najveći deo rata u Bosni i Hrvatskoj živeo u Italiji i Francuskoj. Devedeset posto vesti koje su stizale iz Jugoslavije bile su netačne ili su prosto bile suviše površne.
2. Kako se borite s tuđim predrasudama?
Istina je najveći protivnik predrasuda. Ako želim nekom da uklonim predrasudu, ja mu serviram neoborivu istinu. Međutim, ako neko zagriženo želi u nešto da veruje, on zasigurno neće prihvatiti istinu ili će je prihvatiti samo kratkoročno dok se ne vrati svojoj omiljenoj predrasudi. Neoliberalno društvo u kojem sad živimo skoro da otvoreno zagovara teoriju da istina ne postoji ili da uvek ima više istina. Takav logički potpuno neprihvatljiv stav vlastima savršeno odgovara da manipulišu građanima i biračkim telom.
Pavle Ćosić, lingvista i pisac, Srbija za Gete institut, novembar 2010.
***
Da li ste ikad videli da neko započinje putopis sopstvenim citatom? Jeste, užasno je neskromno, priznajem, ali za ovu priču je bitno šta mislim o predrasudama.
"Jedite voće i povrće što više. Ovde u Egiptu ima 365 sunčanih dana godišnje. Uživajte, toga kod nas na Balkanu nema", rekla je Žana, naš vodič čim smo sleteli u Hurgadu, u autobusu, i verujte da su skoro svi putnici ovu više nego nedvosmislenu rečenicu razumeli ovako: "Nipošto nemojte jesti voće i povrće. Postoji velika opasnost da se otrujete!".
Eto, to su predrasude, jer pre polaska u Egipat svi vam sole pamet kako je voda tamo jezivo zatrovana i da je najveća opasnost u voću i povrću. I tu tvrdnju koja je možda i tačna niko našim turistima ne može izbiti iz glave.
Istina je da je opasnost od trovanja u Egiptu ogromna. Skoro svaki Evropljanin koji ode u Egipat otrovaće se bar jednom, ali većini će pomoći famozni "antinal" koji u svakoj poštenoj apoteci košta 10 egipatskih funti, što je oko 1,3 evra. Ako ne, i za to ima leka, ali o tome kasnije.
A sve je počelo sasvim drugačije nego što je ispalo. Tobić me jednog dana iz čista mira pitao hoću li u Egipat na more, za samo 200 evra ceo aranžman. Ja reko "Što da neću - hoću" i krenulo društvo da se prijavljuje masovno, uglavnom preko Fejsa. U jednom momentu je izgledalo da će nas biti previše, dvadesetak, a na kraju smo otišli samo nas četvoro. Jelena, njen brat Marko, njihova mama Gordana i ja i to uglavnom samo zato što smo munjevito reagovali i odmah uplatili aranžman. Posle dva-tri dana cena je bila skoro duplo skuplja. Iz igre su ispali i glavni organizatori i oni koji su najviše bili zainteresovani, ali i ovako je ispalo super.
E sad... Jelena i ja smo se od samog početka složili da nikakva Hurgada i Crveno more nisu naš cilj. Nisu nam cilj ni grupni turistički aranžmani nego sve u solo varijanti. Hurgada i agencija su nam samo sredstvo da se dočepamo Egipta i smeštaja za male pare. Međutim, koliko god kopali po internetu, bilo je skoro nemoguće naći informaciju o infrastrukturi, putevima, autobuskim i železničkim stanicama, cenama i ostalom. Tek pred sam polazak setio sam se da u Google ukucam prostu stvar koje će se valjda još neko setiti: "putopis egipat" i naišao sam na ovaj odličan tekst koji nam je puno pomogao iako je pisan pre desetak godina. Znači, sve kao što smo i mislili. Putovanje kroz Egipat u sopstvenom aranžmanu je malo avanturistička varijanta zbog poremećenog reda vožnje, ali je fantastično bezbedna i svakako mnogo bolja od truckanja u organizovanim busevima, a u tome se krije finta zbog čega su ti aranžmani tako jeftini. Naime, Hurgada je, shvati to i najokoreliji kupač i sunčaroš, potpuno neupotrebljivo mesto za zimsko letovanje. Naime, more jeste toplo, i vazduh je topao, ali vetar neprestano piči 300 na sat, talasi su ogromni i svako kupanje je čist maltretman. I onda na red dolaze aranžmani: obilazak Kaira i Gize, Luksora, Doline kraljeva, Doline kraljica, grobnica Ramzesa I, Hatšepsut i Tutankamona, safari ture, odlazak na rajsko ostrvo, razgledanje ribljeg sveta iz čamca - sve, ali svaka od tih tura u totalnoj je finansijskoj nesrazmeri sa aranžmanom. Na primer, samo odlazak u Luksor i Dolinu kraljeva košta u startu 65 evra plus sitne prevare usput. Na primer, kad stignete u Luksor, vodič pita putnike da li hoće da čekaju tri sata u busu ili da svako da po 25 funti da pređu na drugu stranu Nila. Naravo da svi pristanu da daju 25 funti, ali fora je u tome što u stvarnosti taj prevoz košta jednu funtu, pa pomnožite tu zaradu s brojem putnika, njih oko 30.
Jelena i ja smo stigli u svom aranžmanu u Luksor dan pre nego što smo se sreli sa grupom i znali smo za fintu da prevoz košta jednu a ne 25 funti, ali ne vredi... Ostali misle da će biti prodati u belo roblje ako se pomešaju sa Egipćanima.
Početak putovanja bio je totalno neiskusan. Hodati Hurgadom a biti belac je prilično nepodnošljivo. Ne samo da će vas startovati desetak trgovaca na minut koji nude sve i svašta (ali, što reče Žana, treba ih razumeti i popričati s njima - to je prostodušan, dobronameran i siromašan svet), nego će apsolutno svaki taksista trubnuti i stati pored vas, a taksija ima milijardu, tako da neko u društvu neprekidno mora da bude zadužen i pokazuje prstom da vam ne treba taksi. I bez izuztetka, svako će vas startovati s pitanjem "Verjufrom?". U Hurgadi znaju i da pitaju "Kako si?" i da odgovore "Dobro sam". Čuli su i za Crvenu zvezdu koju zovu Crvena zvjazda. Za Partizan nisu. Grobari, pukli ste! A što se taksija tiče, ni mahanje rukom ponekad nije dovoljno. Dešavalo nam se da taksista stane pored nas i pita nas "But why?". Jednostavno, ne mogu da shvate da nećemo taksijem kad je toliko jeftin, a treba reći da oni svi misle da mi posedujemo neograničene količine para. Ti taksisti podsećali su me na igru psa koji trči za bačenim štapom i svaki put ga uporno vraća gazdi i nikad mu ne dosadi.
Zbog toga je skoro nemoguće kao Evropljanin platiti bilo šta po egipatskim cenama. Egyptian price je termin koji se jako često koristi, ali skoro nikad ne realizuje. Cenkanje je obavezno oko svake sitnice i skoro da nema ničega u celom Egiptu što ima fiksnu cenu. Ni pomenuti "antinal" ne košta svuda 10 funti. Ima ga i za 30 i za 50. Zato prvo pitajte za taj lek da vidite s kakvom apotekom imate posla.
***
Već drugog dana boravka otisnuli smo se u avanturu. Odmah smo morali da se odlučimo gde ćemo jer ne možemo ni u ludilu da obiđemo sve što nas zanima. Zato u startu odustajemo od Kaira i Aleksandrije i odlučujemo se za jug koji nas i inače više zanima. Saznali smo da u Hurgadi postoje tri autobuske stanice, ali ispostavilo se da su to zapravo stanice tri različite firme i da ne voze svi u pravcu Nila i Luksora. Nevolja je što Egipćani ne vole da kažu da nešto ne znaju, tako da nas je prvi taksista umesto do stanice Upper Egypt odvezao u neku nedođiju do neke turističke agencije koja je još bila i zatvorena. A vojska na sve strane naoružana do zuba i na gotovs kao da će rat svakog momenta. Nismo odmah skapirali šta nam se dešava i prošetali smo se da sačekamo sat vremena da se ta agencija otvori. Otvorila se sa zakašnjenjem od 20 minuta, a usput smo naleteli na nekog tuniskog šmekera koji je takođe probao da nas odvrati od pokušaja da sami putujemo Egiptom jer kao niko ne zna engleski i sve je mnogo komplikovano.
Ništa, uzimamo drugi taksi koji nas dovozi do prave stanice, ali prvi bus za Luksor kreće tek u 11 a sad je 9. Odlazimo u šetnju periferijom Hurgade. Raspad! Fotkam sve što stignem. Ulećemo u četvrt koja je cela jedan veliki buvljak nameštaja, stalno otvoren ili stalno zatvoren, kako hoćete, jer u Egiptu ne postoji radno vreme. Setio sam se teksta Miće Karića o beogradskim buvljacima u "Yellowcabu" koji sam čitao u avionu. Jako zabavno (hvala, Mićo), ali tad nisam imao pojma da putujem u zemlju koja je cela jedan veliki buvljak. Ali odlično se osećamo. Upoznajemo Egipat u njegovoj suštini.
Na stanici sedi dežurni prevarant, jer iako ima malo turista koji se odlučuju na ovakve avanture, ima ih dovoljno da se i za njih nađe poneki varalica. Treba reći da u Egiptu možete biti sto posto sigurni da vas neće pokrasti, ali u Kuranu izgleda postoji rupa - prevara se ne računa u krađu. Mada i od tih prevara se nije tako teško zaštititi, ali mi smo još bili mali i neiskusni. Ovaj nam je na daljinu našao smeštaj u Luksoru, bez sumnje u najvećem kršu od hotela u gradu, za 60 funti za nas dvoje i to na način da nismo to nikako mogli da eskiviramo, makar ne te prve noći. I još nam je gazda hotela na silu izvadio ICS propusnicu za Jelenu (za mene nije moglo, mnogo sam mator) i marnuo joj 150 funti a da nismo stigli ni da se zbunimo. Da sve bude gore, kartica joj nije zatrebala nijednom jer ili ne važi ili smo mi na neku foru ulazili za dž.
***
Sutradan se odmah selimo u susedni hotel "Oasis" koji je 10 funti jeftiniji i 30 puta pristojniji sa najljubaznijim gazdom na svetu. Raspitali smo se, Karnak najbolje da posetimo noću dok je osvetljen, ali nismo stigli. Odmah krećemo na drugu stranu Nila, prema Dolini kraljeva, grobnicama Hatšepsut, Tutankamona i još mnogo toga. Znamo i da može da se iznajmi bajs i ta nam se varijanta najviše sviđa. Znamo i koliko košta, ali treba se cenkati sto godina do prave cene. Početna cena našeg rentabajkiste je 100 funti za dva bajsa za ceo dan, a mi znamo da može za 30. Nismo se dobro uskladili u cenkanju i bezveze lupamo neke cifre - još smo bili neiskusni. Na kraju se nekako jedva iscimamo za 35, ali sad još treba kupiti i vodu, ali cenkati se sad još i oko toga nemamo živaca. Rekli su nam da do Doline kraljeva ima 10 km što je naravno bila pogrešna informacija. Da li zbog tog cenkanja, tek svi brojevi u Egiptu su vrlo relativni, uključujući tu i vreme. Sve je na 150 metara ili na pet minuta, bez obzira da li je na dva kilometra ili na četiri sata. S obzirom na moje bajkersko iskustvo, cenim da smo do cilja imali oko 20 kilometara, ali fora je u tome što smo u poslednjoj deonici ostali bez vode, i to onoj najgoroj, uzbrdnoj. Ja sam sišao s bajsa i guram ga pustinjskom stazom. Ladno sam u pustinji bez kapi vode, ko u crtanom filmu. Ništa nisam naučio. Jelena zapičila, ona se nalila ko kamila i vozi daleko ispred mene. Sustiže me neki Evropljanin na bajsu. Zamolim ga za vodu. Pravi se blesav! Alo, majstore! U pustinji smo, pomagaj! Ne da! Pazi kad ne da! Kaže "daću ti kad stignemo gore"! "majmune seljački", derem se za njim na srpskom, ali ne pomaže. Poslednjim atomima snage stižem do civilizacije. Nalećem prvo na dve Skandinavke, svaka od njih nosi po jednu malu flašu vode s dva gutljaja pri dnu. Daju mi, naravno. I mi Evropljani nekad znamo za solidarnost. Život mi je spasen ali trebaće mi još vode. Ulazimo u Dolinu kraljeva na mufte i tamo nas čekaju neki vozići. Čujem srpski. Kažem Jeleni da sednemo pored ovih naših da im se ogrebemo za vodu. One nam se prve obraćaju, neke žene, ne znam kako ih opisati: "Ej, pa vi govorite srpski!"
"Da, reko, drago mi je... Imate li možda vode? Crko sam!"
Imaju, popijem na eks pola flaše i dajem Jeleni.
Iskreno, mene egipatska civilizacija nikad nije previše fascinirala. Grčka je mnogo više, pa čak i Mesopotamija. Ovde se sve vrti oko kulta zagrobnog života pa tako ni ove grobnice na mene ne ostavljaju bogznakakav utisak, ali reljefi su okej, naročito oni koji su očuvani i još uvek obojeni. Ovo su grobnice iz kasnijih dinastija, dakle nisu tako stare kao piramide, ovo je sve oko desetog veka pre Hrista.
U Dolini kraljeva je strogo zabranjeno fotkanje što je Jelenu naročito inspirisalo da slika sve živo. Međutim, ostali smo bez tih sličica jer smo uhvaćeni na delu. Ne znam kako, iako sam isključio blic, u jednoj grobnici sevnuo je blic i odmah nam je prišao lik da nas vodi u bazu. Hapšenje! Atmosfera me podseća na "Ponoćni ekspres". Kao sve benigno, ali privode nas kod direktora kojeg ostajemo da čekamo. Marko nas slučajno ugleda i kreće prema nama. Kažemo mu da smo uhapšeni, čuva nas trojica ljudi, i da nam ne prilazi previše. Posle dobrih petnaest minuta dolazi baja da nam pobriše sve fotke iz Doline kraljeva i još nam oduzima aparat. Vratiće nam ga kad budemo izlazili.
Idemo dalje. Nailazimo na vojnika naoružanog nekim matorim kalašnjikovom koji je prošao kroz tridesetak ratova. Nudi nam da nas slika. Dajemo mu Jelenin mobilni i on nas juri da mu damo bakšiš. Eto zašto je zabranjeno fotkanje. A nije zezanje. Ide za nama i viče "Bakšiš, bakšiš!". Ne damo mu, nema šansone, ali jebote, pade mi na pamet, šta ako zapuca za nama?
Poseta grobnicama Ramzesa I i Tutankamona se posebno plaćaju i to nepristojno mnogo. Po 100 funti, tako da smo to propustili.
Ali imamo još vremena za Hatšepsut za koju imamo karte koje smo dobili od Marka i Gordane. Grobnica je otvorena do pet a sad je već 4 i 15. Sedamo na bajseve i počinje suluda vožnja, ali vrhunska. Sve pod blagim nagibom kroz jako široku pustinjsku stazu. Nema drugih vozila. S desne strane pustinja, grobnice i fabrike alabastera, s leve palme i oranice, obala Nila. I tako desetak kilometara. Uživancija!
Stižemo 10 minuta pred zatvaranje grobnice Hatšepsut. Ja sam smoren i ne ulazi mi se, ali Jelena je uporna. Uspeva nekako da ubedi čoveka na ulazu da je pusti makar na kratko. I to sa potrošenom kartom. Ostajem na ulazu i cirkam rum-kolu koju smo pripremili za avanturu u pustinji umesto vode.
Nastavljamo s vožnjom i izgubimo se. Nailazimo na lokalno stanovništvo u nekom selu i pitamo za put. Vide da smo iscrpljeni i gladni. Daju nam svoj čips bez pitanja. Objašnjavaju nam kako da se vratimo. Ovde nam čak i tinejdžerke dobacuju. Zabrađene, odnosno samo s maramom, ali zajebavaju nas nešto. Igraju se deca. Usput nailazimo na veličanstvene Mnemone, osvetljene jer već se smrklo.
Stižemo do našeg rent-a-bikea i pičimo nazad da makar malo uhvatimo dvorca u Karnaku noću.
***
Gle, pa ovaj putopis je ogroman! A ima još.
E te večeri nalećemo na Endija. Tako nam se predstavio. Radi u prodavnici papirusa i upoznao nas je tako što nas je zamolio da napišemo neku čestitku u njegovo ime a on će nama na papirusu napisati naša imena na arapskom. Okej, posluži nas čajem. Endi je prvi Egipćanin koji je rekao da ne voli Mubaraka. Svi ostali ga ili zaista obožavaju ili ne smeju da kažu ništa drugo. Ali Endi je od posebne fele. Nismo mogli da se rastanemo od njega bez obećanja da ćemo sutra doći kod njega i da ćemo otići negde u provod zajedno. Podrazumeva se, kao i svaki drugi Egipćanin, startovao je Jelenu. Ne znam zašto smo im govorili istinu da smo samo prijatelji (za Endija sam čak imao kao duhovitu priču da sam je pokupio u Sudanu na ulici gde je radila kao prostitutka). Život bi nam bio jednostavniji da smo se pravili da smo par, mada, kasnije se ispostavilo, ni to mnogo ne pomaže.
Posle se malo vozimo kočijama do nekog trgovačkog centra. Kočijaš naduvan ko bulja, nudi nam hašiš i vutru. Ne duva nam se. Nisam nijednom duvao u Egiptu.
Sutradan Karnak. Opet ulazimo na iskorišćene karte. Turistički, fotkamo, ništa posebno ruku na srce. I opet je tu neki vojnik koji hoće da nas slika za bakšiš. Ovaj put mu dajemo, ali sam se propisno skršio pokušavajući da se spustim s neke kamene mačke. Pritom, neverovatno je da nismo otišli u Tebu, mesto koje me od svega na tom području najviše zanimalo. Toga smo se setili tek kad smo je ugledali obasjanu napuštajući Luksor.
Onda kod Endija. Obećali smo mu. Meni se pije pivo, što Endija smara.
Prvo nas odvodi u radnju sa začinima koju navodno drži njegov ćale. Mene zanima ima li pravog šafrana. Kaže da ima i prodaje mi za 5 funti gram. Kao, ortak mi je i ne cenkamo se. Kasnije se ispostavilo da to nije bio pravi šafran, ali tada još nismo znali ko je i šta je Endi.
Na kraju nas vodi na večeru u neku rupu (to smo mu i tražili) na falafel, pasulj i salatu, uobičajeni obrok u Egiptu i verovatno i šire u arapskom svetu. Sve se jede rukama a nema ni salveta. Ruke se brišu o hleb. Ono što je kod nas pljeskavica, u Italiji pica ili tramecino, u Francuskoj kiš loren, u Bosni ćevapi and so on, u Egiptu je falafel i standardno je svuda dobar. Imaju i najsličnije ćevape našima, naravno, od goveđeg mesa, ali su na nepoznatu foru iznutra šuplji (a sa strane nema rupica) i zovu ih kofta. Služe ih uz neku super travu koju nisam uspeo da determinišem, ali kofta je omiljen obrok za pljačku turista. Koštaju oko 20-30 funti, ali lako može da se desi da dobijete samo tri komada.
Smoren sam. Ostavljam Endija i Jelenu same da se dalje provode i odlazim u hotel na spavanje.
Ujutru Jelena puna utisaka. Kaže videla pijane Egipćane, a tamo piti je kao kod nas biti navučen na teške droge. Ali to nije sve, kaže mi da je Endi odrao za začine. Pitam šta je uzela. Pogađam: 50 funti? Ma jok! Više... 100 funti? Daje mi znak da dižem cenu.
"Ne seri da ti je marnuo 150 funti?"
"180!"
E to je bilo posle svega, posle prijateljski provedene noći i pošto ju je zaprosio. Ko bi se cenjkao u toj situaciji? Kažem joj da polako ostajemo bez kinte i da moramo da mu uzmemo pare nazad.
Odlazimo do njegove radnje a on je u fazonu da mi uvali neki papirus kao povoljno. Kažem mu zašto smo zapravo došli. Ne veruje! Ipak, pristao je da vrati kintu i da uzme začine nazad, ali jezivo nadrkano. Kao, razočarali smo ga. Nekako mi ga je došlo žao pa reko, ajde da makar kupimo ovaj hibiskus. On ga nudi za 25 funti, a znamo svi da ne može da košta više od pet. I da je makar ispao šmeker na kraju i poklonio nam ga - nije. Uporno je pokušavao da ga uvali za 25. Kasnije sam u Asuanu Jeleni kupio istu količinu hibiskusa za pet funti, a uspeli smo da nadoknadimo i većinu ostalih začina za neuporedivo manje pare. A Endi je tokom čitavog našeg boravka zvao Jelenu maltene kukajući što se sve tako glupo završilo.
Endi je inače samouk. Engleski je, kako kaže, naučio na ulici. Uopšte ne zna našu abecedu kao što ni mi ne znamo arapsku. Većina Egipćana kako-tako govori engleski, ali retko ko dovoljno dobro da ne moraš da uprostiš svoj engleski da bi te razumeli. Mnogi govore i francuski a u Asuanu u koji smo se zaputili naleteo sam i na Frančeska iz Napulja koji nam je nudio kokain. Kad mi dosadi da odgovaram Serbia na pitanje "Verjufrom?" ponekad kažem neku drugu zemlju. Baš Frančesku sam naleteo da kažem da sam Italijan. U početku mi nije verovao, ali na kraju sam ga ubedio da sam iz Milana. Ne znam zašto.
Po Asuanu uobičajena potraga za pristojnim hotelom, ali sad smo već verzirani i ne nerviramo se. Znamo da ćemo naći nešto pristojno za male pare. Posle 5-6 ćumeza nailazimo na nešto prilično okej za 40 funti za oboje. Kao, biće kul za jednu noć jer već sutradan smo mislili da nastavimo u Abu Simbel. Nismo mogli ni da naslutimo da ćemo tu ostati pune tri noći i četiri dana. Jelena je fasovala čuvenu egipatsku bakteriju ali neku zajebanu verziju. "Antinal" ne pomaže. Visoka temperatura i svi popratni oblici teškog trovanja. Pritom, Jelena je verovatno najgori pacijent, a ja verovatno najgora medicinska sestra na svetu. Odnosi nam variraju između obične nadrkanosti do varnica koje se graniče sa sukobom na fizičkoj osnovi. Šta god jedno kaže ovo drugo pogrešno razume. Ali nismo toliki kreteni da se posvađamo ovde Amon-Rau iza kičme, 2000 godina pre nastanka svetosavlja. Zato uglavnom mudro ćutimo.
Ta četiri dana su me Asuanci posmatrali kao najveću atrakciju. To je trgovačko mesto u koje svako svraća najviše na po jedan dan i piči dalje. Grad je jedan veliki bazar u kojem se prodaje sva roba koju kupuju turisti širom zemlje, a ima i turista jer je tu roba najjeftinija i može se isenkati do nemogućih granica.
Nosim palestinku, obučen uvek isto jer mi smo krenuli u Luksor misleći da ćemo ostati samo dva dana. Nemamo drugu garderobu a i s parama smo tanki. Svi trgovci mi dobacuju "Helou Srbia! Hau ar ju tudej?".
Samo jednom sam otišao na vožnju Nilom sa kapetanom Alijem. Ponosnim Nubijcem. Nil je neverovatna reka. Ne može se porediti s Dunavom, na primer. Prvo, voda je totalno bistra, ima boju mora, prepun je rečnih ostrva, zimi se niko ne kupa, ali leti se masovno kupaju u Nilu. Krokodila, nilskih konja i sličnog nema. Ugorženi su i čuvaju ih dole u rezervatima, uzvodno ka Sudanu. Uostalom, da nije Nila, kao što smo i u školi učili, ništa od te egipatske civilizacije ne bi ni bilo. Uz sve, oko Nila rastu palme i vlada totalno mediteranski duh.
Asuan je, kako piše na Wikipediji, jedno od najsušnijih naseljenih mesta na svetu. Tu kiša pada jednom u pet godina. A asfaltirane su samo dve ulice. Prašine ima previše i nikakva šetnja nema smisla.
Kupujem neki polovni mobilni da bih mogao da budem u kontaktu s Jelenom kad joj nešto zatreba. Krš je naravno radio samo jedan dan a sutradan tog prodavca više nije bilo. Još 100 bačenih funti. Vreme provodim uglavnom u internet kafeu pored hotela i jurcam okolo skupljajući lekove. Nailazim na pravog farmaceuta što je u Egiptu retkost. Daje mi dobre savete. Jedini je koji me nije pitao "Verjufrom?" tokom celog boravka u Egiptu. Pritom, njegove dve radnice ne nose marame što je izuzetna retkost. Video sam samo četiri Egipćanke koje nisu nosile marame, od kojih posebno pamtim devojku sa stanice u Luksoru za koju smo saznali da je izopštena jer je nevernica. Niko od železničara nije hteo da priča s njom, a bila nam je potrebna jer je znala engleski za razliku od njih.
Jelenino stanje se ne poboljšava. Ostaje i varijanta da odemo u bolnicu. Svi nas upućuju u neku nemačku bolnicu u koju na kraju i odlazimo. U pitanju je zapravo evangelistička crkva koja onako hrišćanski prima bolesnike na pregled za skromnih 300 funti. Sreća da nisam imao pare kod sebe. Jelena je ostala da me čeka da dignem lovu iz bankomata i za to vreme provalila šta se unutra događa. Humanitarna hrišćanska krađa, tako da ništa od lekara.
Napokon, četvrtog dana Jelena se budi poluzdrava. I dalje ne odustaje od Abu Simbela i odlazimo na autobusku stanicu koja je dosta van grada. Čim smo stigli, prilazi nam lik i kaže: "Hurdaga?"
***
Ima još jedna fora u Hurgadi u našem Triton Empire hotelu. Kad pogledate reklamni materijal koji je na primer Duška stavila na profil kad je i ona još mislila da će ići s nama, u prvom planu su dva bazena. To vas navodi na zaključak da ćete se tu kupati ako već u moru ne bude moglo. Ali ti bazeni su tako vešto arhitektonski i matematički precizno namešteni da do njih nikada ne dopire ni zračak sunca, a na otvorenom su. Fora je što su sa svih strana okruženi zgradama hotela, a u bazenu je voda 10 stepeni. Verovatno je nisu menjali od otvaranja.
Ipak, sutradan sam se, u jeku vesti o ajkulama i Srbima koji ih ubijaju u Crvenom moru, okupao, otplivavši dobrih dvadesetak metara od obale dok nisam bio prvi na udaru pa sam se vratio. Nije bilo vetra, što nas je navelo da sutra idemo na to Rajsko ostrvo i razgledanje riba kroz masku, ali smo se na kraju ipak odlučili za safari.
Međutim, tad je mene sustigla opaka egipatska bakterija pa nisam otišao. Marko, Jelena i Gordana jesu, a ja sam smogao hrabrosti da odem do internet kafea i probam nešto čega se nisam setio u Asuanu sva četiri dana - da preko naših sajtova saznam kako se leči ovo sranje. I uspeo sam! Alkoholom, brale! Najbolje domaćom rakijom, ali i rum koji smo kupili u djuti-friju bio je više nego dovoljan. Eksirao sam dve čašice i u roku od 15 minuta bio zdrav ko dren. Sa 38 sa 8 na 36 sa 5 u roku od odmah! Logično je, bakterija se zapatila tamo gde alkohola nema.
I to bi uglavnom bilo to. Došlo vreme za povratak. Ulazimo u autobus i znamo da smo sa svojim dragim Srbima čim u autobusu čujemo neizbežnu rečenicu: "Ko nije tu neka se javi". Mislim da su se Srećko i debela žena takmičili u svakoj vožnji ko će prvi to da izgovori. Nema veze što se niko tome ne smeje. To mora da se izgovori kao i "Vozi Miško".
Na kraju, fotke su ovde. Slične putopise imate ovde, iz Bukurešta, iz ugla Leposave, i iz Šangaja koji su naizmenično svakog dana pisali Ilegalni poslastičari juna 2008.
link | objavio posetilac u 23. decembar 2010 0:36:51 | (3) komentariУ судару цивилизација победио СрбиН!
Zablude su intelektualni korov: nezadrživo se razmnožavaju i šire a veoma teško iskorenjuju!
Postoji samo jedan pobjednik: kapitalističkog imperija, od kojeg vi također ćete biti bolno zahvatila.
Poslednji pozdrav dragoj Neli koja nije ni dočekala promociju svoje poslednje zbirke pesama.
Cavaleria Rusticana
poslednji pozdrav nelici. dama i lafchina.
nela je otišla u velikom stilu. lafčina, frajerica i lejdi.
cemu rec frajerica ?
To ima pozitivne konotacije. Možda je malo zastarelo...
frajerica, frajerka, svejedno. ogromno jedno srce. i shmekerka, kakvih danas ima josh samo u tragovima.
kao sto sam upravo napisao na facebooku - iskreno zalim zbog smrti beogradske pesnikinje...
Bilo koja rec kada izadje iz srca nije pogresna, pa tako ni - frajerica.
Jednom su se tako Vuk Karadžić i Dante Aligijeri ponovo rodili kao rotkvice. Istovremeno i u istoj bašti. Čak su završili u istoj vezi na pijaci. Ostale rotkvice iz te veze ni u jednom prethodnom životu nisu bili ljudi.
I tako ćaskaju Vuk i Dante na pijačnoj tezgi. Vuk ga hvali na svom lošem italijanskom. Kaže da je Srbin i da je živeo dosta posle njega, ali da je i on u svom narodu neka faca. Ne baš kao on, u svetskim razmerama, ali, kaže, slično kao on sa italijanskim, postavio je osnove književnog jezika utemeljenog na narodnom dijalektu. A Dante ga sve onako sluša s nevericom i čudi se otkud on uopšte zna za njega, pa čak i za Božanstvenu komediju.
- Ne seri da se to pamtilo sve do XIX veka?
- Možda i kasnije, možda i sad...
- A kad je sad? - pita ga Dante - Ja sam se prethodni put rodio kao krtica na nekoj livadi i nisam imao pojma koji je vek. Pojela me neka ptičurina.
- Ma ništa mi ne pričajte, gospodine Aligijeri, ja sam se jednom rodio kao platan i posadili su me usred nekog bulevara u Beogradu. To vam je, gospodine Aligijeri, glavni grad Srbije. Odande sam gledao svojim očima na šta liči taj grad i taj moj narod. Čak su me posadili tamo kao ratnu odštetu i na kraju su me posekli zato što su sređivali ulicu. Ali valjda su znali da sam to ja, pa su objavili da će da me poseku zato što sam star i svakog momenta mogu da se srušim i ubijem nekog čoveka, što nije bila istina. Bio sam mlad i zdrav. Digla se čitava gužva oko toga. Neki klovn, tada poznati pevač, izvodio je neke kerefeke i čak su osnovali udruženje protiv moje seče, ali ništa nije upalilo. Tad je gradonačelnik bio neki ljigavi i slinavi...
sledeci put kokosi na pustom ostrvu, bez ljudi da remete cikluse...
Spektakularno zapanjujuće osvežavajuće dobro... :)
Suze su mi krenule na Uđuov dijalog... nemam reči... Aplauz :)
завидан домет, високо стилизована дијалошка форма по узору на уличарско стихоклепство типа
о малена изсе, неко време тајим
какагод да си, на курцу те гајим
Ne može bez psovki, ha?
Kakvih psovki?
Znači Papić je pojeo Vukovu nogu.... ccc
"Ne seri da se to pamtilo sve do XIX veka?
Jebo četres dinara.
Ma jebe mi se za tvoje rotkvice.
Che cazzo!?"
Zar je moguće da ih nisi ni primetio? Dante završio u paklu? Pitam se koliko si ti uopšte razumeo "Božanstvenu komediju". Inace, za Beatriče se sumnja da je uopšte postojala, ne za Lauru. Postoje razne teorije. Bitno je da ga je sama ljubav prema Beatriče dovela do božanskih visina i pomogla mu da svet, u vreme kada je živeo, vidi ogoljen i u svom punom sjaju licemerja. Otud tolika sveštena lica smeštena u pakao. I uvek ljubav, ljubav, za Dantea, samo ljubav (ili Beatriče). A to je i suština hrišćanstva, zar ne? Pa, čak ni najveća pesnička sloboda nekim sporednim putićem ne vodi BAŠ Dantea takvog kakav je bio u pakao. Da si tamo smestio Bokača, pa i da progutam.
Svakako ste čuli za peticiju grupe intelektualaca za raspisivanje referenduma protiv ulaska u NATO. Čuo sam i ja, pročitao sam u nekim novinama i prvo što mi je palo na pamet bilo je:
1. Zašto tek sad?
2. Zašto samo dvesta ljudi?
3. Kako to da za ovu peticiju nisam čuo i zašto nije ponuđena na potpisivanje na javnim mestima da može svako da je potpiše? Možda bi mogao da se sastavi dovoljan broj potpisa da se zakonski zaista raspiše referendum…
Ali dobro, pomislio sam, sa idejom se slažem. Ko bi razuman želeo da uđe u jedini vojni savez koji trenutno postoji na svetu (faktički, ne računam neke koji verovatno postoje u Africi)? Naročito ako se radi o vojnom savezu koji nas je besomučno bombardovao punih 78 dana pre svega desetak godina s namerom da nam oduzme parče teritorije... A i dan-danas ratuje po belom svetu sa vrlo sumnjivim razlozima protiv neuporedivo slabijih protivnika. Smisao postojanja takvog saveza video bih jedino u slučaju invazije vanzemaljaca. Kad bi se to desilo, prvi bih organizovao peticiju za ulazak Srbije u NATO. Ovako ne vidim od koga taj savez treba da nas brani osim od samog sebe. Zašto bismo mi bili deo tog zla?
U tom smislu sam intuitivno podržao tu peticiju, ali su mi i dalje kroz glavu provejavala ona tri pitanja, naročito posle reakcije vlasti u stilu „Šta ovi trabunjaju? Kakav NATO?“, a istovremeno naš ministar odbrane skoro svakodnevno smišlja poneki argument zašto bi nam u NATO-u bilo lepše i udobnije.
A onda je pre dva-tri dana u „Politici“ izašao nepotpisan oglas sa tekstom peticije i svim potpisnicima. „Politiku“ sam prestao da kupujem otkako je preuzeo Bujke, ali neki moji prijatelji nisu. Tako sam od jedne prijateljice saznao da se na spisku potpisnika te peticije o kojoj ne znam ništa nalazim i ja!
- Nemoguće! Pa ja sam za to saznao iz novina – pravdam se.
Onda sednem za kompjuter i na internetu vidim, na nekom forumu je izašao spisak, stvarno, i ja sam tu. Piše: Pavle Ćosić, književnik. To sam nesumnjivo ja, bez obzira što sam više lingvista nego književnik, ali dobro.
Zona sumraka! Pokušavam da se setim da nisam zaista to potpisao, ali nemoguće da sam toliko pogubljen jer sam sadržaj peticije koji sam onda kad se pojavio u novinama pročitao, sasvim sigurno video prvi put. Nisam toliko izlapeo. Pošaljem odmah mejl na nekoliko adresa poznanika i prijatelja čija sam imena video na tom spisku da ih pitam imaju li ideju otkud ja tamo. Niko nema pojma. Jedino što umeju da mi kažu je da su i oni malo iznenađeni jer su to potpisali relativno davno, pre 3-4 meseca, i da iza svega verovatno stoji DSS i čude se otkud da je to objavljeno tek sad. Kao i ja, i oni se pitaju zašto tako
I onda se napokon setim da mi je jedan prijatelj, čije mi je ime promaklo na spisku, pre oko pet meseci zaista bio najavio da se potpisuje neka peticija protiv ulaska u NATO. Bio sam mu tražio da vidim kakav je tekst. Pristojno napisano, ali malo rogobatno, te iz osećaja da se radi o nečem ozbiljnom, u zajedničkom interesu, kao stručnjak malo prepravim i tako prepravljenu verziju mu pošaljem nazad i poželim im svima sreću, ni ne pitajući ko su to „oni“. Usput napomenem da kad dođe vreme za potpisivanje, da me pozovu. Jedino što tu nije jasno je što taj tekst nema skoro nikakve veze s onim koji sam pročitao u novinama, ali, pošto sam bolje razmislio – to je sasvim normalno jer posle toliko vremena, toliko se stvari izmenilo da je i tekst morao sasvim da se menja. Pozovem tog drugara i on mi potvrdi da je to to i krene da mi se bog-zna-kako izvinjava jer je on tim nekim ljudima (a to je neki krug glumaca, filmskih i pozorišnih radnika) izričito naglasio da sam ja samo zainteresovan za tu priču, ali da me svakako pozovu kad se bude potpisivalo.
Nije on kriv, ali nevolja je što se u toj gunguli ne može ni utvrditi ko je kriv. Toliko propusta oko tako ozbiljne stvari čitavu priču uneozbiljuju do besmisla. Dodatno me iznervirao taj nepotpisani oglas u „Politici“. Pa to je obična propaganda, ekonomsko propagandni program... Hoće li iko zdrave pameti ovo ozbiljno shvatiti? Naravno da neće. Naprotiv, ova peticija kao da je direktno naručena iz štaba SPO-a ili G-17 plus (to su jedine stranke za koje znam da oficijelno podržavaju ulazak Srbije u NATO, ne računajući LDP). Način i sve što je vezano za tu peticiju do te mere je kompromitovalo samo sebe da je praktično onemogućilo masovno potpisivanje peticije za raspisivanje referenduma, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj. Istina, tamo nisu uspeli da sakupe dovoljan broj potpisa, tako da su se Hrvati samo jednog dana probudili u NATO-u a da ih niko ništa nije pitao. Međutim, u Srbiji stvari stoje bitno drugačije i vrapcima na grani je jasno da bi se neophodan broj potpisa mogao skupiti bez naročite muke i da bi tu peticiju potpisali i mnogi članovi DS-a, pa čak i SPO-a i G-17 plus. Možda i poneki razumniji eldepeovac. Nije to ni bitno, većina stanovništva u Srbiji nije ni u jednoj stranci, a još veća većina, pokazuju sva ispitivanja javnog mnenja, je protiv ulaska Srbije u NATO.
I šta sad? Šta smo postigli ovakvom peticijom osim što smo saznali da su Koštunica i Kusturica protiv ulaska Srbije u NATO? Ima li neko da to nije znao? A i za Koštunicu se moramo zapitati koliko je iskren u tome, jer bio je i on predsednik Vlade. Zašto za svog mandata nije predložio raspisivanje tog referenduma? Šta, nije bilo potrebe? Nije znao da će jednog dana otići s vlasti?
U svakom slučaju, srećna je okolnost što smo se odavno uverili da ljudi ovde strahovito brzo zaboravljaju i mnogo krupnije događaje, tako da će ova avantura srećom biti vrlo brzo zaboravljena, pa ostaje nada da se u ne tako dalekoj budućnosti učini nešto ozbiljnije, promišljenije i iskrenije.
Molim vas, dajte da skupimo pare za plaćenog ubicu da ubije onog ko je pravio softver za mojblog... Već pola sata pokušavam da objavim post bez greške u formatiranju i pored svih trikova ne uspevam.
smejurija.
ovo samo pokazuje da u ovoj zemlji ne postoji ozbiljna alternativa neoljoticevcima.
vrapče, ne budi defetista. znaš i sam da postoji, samo što nije organizovana. ja sam optimista. u ovom konktretnom slučaju, mislim da nema teorije da srbija uđe u nato. jedino što može da nas odvede tamo je igranje žutih vlasti na ekstremiste koji će, kad oni to najave da će potpisati, da polupaju celu srbiju i pobiju nekoliko stranaca, ali osetno im opada korišćenje debila i životinja u svoje političke interese.
Grigor Vitez
"Tužna muha"
Obrada: Pavle Ćosić
Jedna mušica jutros izjavila:
Joj, sva mi se rodbina podavila!
Jadni ćale zaglavio u bale,
Moja mila mati pridružila se tati,
Skliznuo deda u lonac pun meda,
A neoprezna baka u kacu kajmaka,
Sirotu seku nađoše u mleku,
Dva mi brata udavi salata,
Jedinog uju izgubih u pasulju,
Jednu strinu izgubih u vinu,
A dva strica ubi šljivovica.
Nesrećna jetrva prošla ko svekrva.
Te dve divne dame udaviše sarme.
Šuraka Saleta i pašenoga Mileta
Pronađe šurnjaja u šolji punoj čaja.
Zatim ona sama nadrlja ko mama.
A njena se snajka napila ko majka.
Zaovu i devera skrha čaša špricera.
A svastiku, zna se, smazalo je prase.
Tašta, bratanac, sestričina i tast Vaso
Zajednički složno sletoše u raso.
Čak i mili gosti
skončaše u tečnosti,
Pa i prvog komšiju
baciše u turšiju.
Slomila je tuga jadnu muhu,
Te i ona skočila u juhu.
Dobar spoj, NJofra, novi talas i sofra.
Mnogo se pisalo o fenomenu Novog talasa koji je zapljusnuo SFRJ krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Mnogo se tu analiziralo, teoretirizalo i uvek je zaključak bio da se desilo čudo da su se u isto vreme pojavle toliko kvalitetne grupe na svim područjima počivše nam zemlje. Ali, da li je baš tako?
Ako malo pogledamo rok scenu pre pojave Novog talasa, koji je samo nastao na krilima panka i nešto kasnije ska-panka u Britaniji, videćemo da su njome, slično kao i danas, gospodarila svega 3-4 benda. Bijelo dugme, Smak, Yu Grupa i, donekle, Indeksi. Bilo je i solista, isto kao i danas, koji su svirali neku drugu vrstu muzike i koji su mogli pristojno da žive od svog posla: Miki Jevremović, Đorđe Marjanović, Leo Martin, Mišo Kovač, Kornelije Kovač, Oliver Dragojević, Đorđe Balašević, Zdravko Čolić i čitava plejada muzičara koji su se takmičili na festivalu u Opatiji. Ono što im je svima bilo zajedničko, bilo je da su morali da budu privrženi idealima samoupravnog socijalizma i, naročito, liku i delu druga Josipa Broza Tita. Bez makar jedne pesme o Titu i „računajte na nas“ prigodnu pesmicu, ovi ljudi jednostavno nisu mogli da računaju na ploče i pojavljivanje na ona dva medija.
Ono što je u svemu tome paradoks je da danas stvari stoje vrlo slično. Sve što miriše na alternativu i andergraund ćušnuto je vrlo lukavo u totalni zapećak. Za nove i darovite muzičare gotovo je nemoguće saznati, čuti ih osim uživo ili na internetu. Bog blagoslovio internet jer da ga nema, znali bismo samo za ono što može da se pojavi u medijima a to su muzičari i bendovi proistekli iz onoga što su nam dale osamdesete i devedesete. Što znači: Ana Stanić, Negativ, Bajaga, Riblja Čorba, Partibrejkersi, Električni orgazam, Obojeni program, Van Gog i dva fenomena: Kanda Kodža i Nebojša i Darkwood Dub. Bendovi kao što su Eva Braun, Jarboli ili Kristali donekle spadaju u tu kategoriju, ali teško da i oni danas mogu da isplivaju na površinu i pojave se makar na Studiju B. Mada su i oni pokušali da se dodvore političarima, nije da nisu. Na primer, pevač Kristala se slikao za reklamu LDP-a.
Ruku na srce, mesta za alternativu i andergraund u medijima nije bilo nikad, osim u vreme pojave Novog talasa. I to zahvaljujući trima slučajnostima koje su se tako savršeno poklopile.
Prva slučajnost je da je tetka Jasenka Houre, lidera Prljavog kazališta koji je u to vreme bio pank bend, radila u Jugotonu (otud pesma „Veze i poznanstva čarobna su stvar“). Zahvaljujući toj vezi najpre izlazi kompilacija „Novi punk val“ a zatim i solo album „Prljavog kazališta“, koji je i pored naznake da nije oslobođena poreza na šund (!) dostigao zlatni tiraž i tako otvorio vrata za druge slične bendove. Jugoton, zagrebačka izdavačka kuća, inteligentno je postupila. Pozvala je i bendove i iz ostalih delova SFRJ da snimaju za njih.
Druga slučajnost je da je Dubravka Duca Marković, zakleta pankerka i u to vreme devojka Vlade Divljana, bila ćerka najpoznatije spikerke u SFRJ, što joj je omogućilo sopstvenu autorsku emisiju „Hit meseca“, a to je emisija kojoj Novi talas duguje činjenicu što postoji.
Treća slučajnost je Studio B, sa Diskomerom Slobe Konjevića i autorskom emisijom Marka Jankovića koji je uredno pratio scenu i izveštavao o svim koncertima.
Da nije bilo te neverovatne tri slučajnosti, vraga bismo mi danas znali za Azru, Film, Kazalište, Haustor, Električni orgazam, Idole, Šarla akrobatu, Disciplinu kičme, Zabranjeno pušenje, Brejkerse, a kamoli za sve ono što se iz toga izrodilo, a to je rokenrol koji nije imao ruralni prizvuk (kao u slučaju Bijelog dugmeta, Smaka i ostalih pobrojanih bendova). Ni Goran Bregović, naravno, ne bi snimio „Svi marš na ples“ nego bi verovatno i dalje drvio one budalaste balade o šašu, cvijeću, selu, ostavljanju i o tome kako je kad ljubi Bosanac.
Danas samo u Srbiji ima mnogo više bendova nego u celoj SFRJ u vreme Novog talasa koji sviraju muziku na istom tragu, pa i mnogo inventivnije i naprednije (što je normalno), ali mi za njih jednostavno ne možemo da čujemo. Ne znamo za njih jer se ove tri strašno sitne komete u svemiru ne sudaraju tako često.
Inače, za mlađe, ali i starije koji su to zaboravili, ni u zlatno doba Novog talasa, ta muzika nije mogla da se čuje nigde drugo osim na „Hitu meseca“ i Studiju B i to u samo ove dve emisije (kasnije na zagrebačkoj stojedinici i Radio študentu u Ljubljani), ali to je bilo dovoljno jer je bilo samo dva kanala, a i komunikacija između Beograda, Zagreba, Ljubljane i Sarajeva je bila mnogo bolja, mada ne baš neuporedivo bolja nego danas.
Ima tu još jedna zanimljivost. Novi talas, onakav kakav je onda bio, zapravo je pao u zaborav. Prvi albumi svih ovih bendova mogu se čuti samo na privatnim žurkama. Ono za šta danas klinci znaju od Novog talasa u stvari nije Novi talas. Oni znaju za kasnije, komercijalnije, ispeglanije i široj publici prijemčivije pesme bendova koji su činili tadašnju scenu. I Ekatarina velika je, oprostite na blasfemiji, samo ispeglani Šarlo akrobata. Prva dva albuma Orgazma su u apsolutnom zaboravu, prvi Azrin takođe, pomenuti prvi album Kazališta: ko je čuo za to? Haustor se pretvorio u Rundekovo podilaženje masama. Jedino se Koja i dalje drži alternative i, donekle, Partibrejkersi koji sad već imaju toliku slavu da mogu da rade šta hoće, a uglavnom rade isto ono što su radili i pre 25 godina.
Stoga, deco, strpite se. Neko će se čudo već desiti.
hehehe...da sacekam i to cudo, pa da idem da spavam....